Štitna žlezda

Štitasta žlezda i njena uloga

Štitasta žlezda je žlezda sa unutrašnjim lučenjem, smeštena na prednjoj strani vrata ispod Adamove jabučice. Obično teži 20-40 grama i ima oblik štita ili leptira sa raširenim krilima. Deo je velikog i važnog endokrinog sistema koji obuhvata hipofizu, hipotalamus i druge žlezde sa unutrašnjim lučenjem.

Osnovna uloga štitaste žlezde je određivanje produkcije energije i toplote u našem telu. Ovo se ostvaruje posredstvom hormona koje sintetiše i luči i koji prenose informacije do svih organa i tkiva. Dva glavna hormona koja obavljaju ovu funkciju su tiroksin (T4) i trijodtironin (T3) kao i calcitonin hormon koji reguliše metabolizam kalcijuma.

U stanjima izmenjene funkcije štitaste žlezde, tegobe su raznovrsne i zahvataju gotovo sve organske sisteme.

Bolesti štitne žlezde

Bolesti štitaste žlezde se mogu globalno podeliti na bolesti gradje i na bolesti funkcije. Funkcija štitaste žlezde može biti ubrzana (hipertireoidizam) ili usporena (hipotireoidizam).

Ubrzan rad štitne žlezde (hipertireoidizam)

Hipertireoidizam je stanje povišenog nivoa tiroidnih hormona u cirkulaciji. Najčešći uzrok je Graves Basedovljeva bolesti koja je bolest autoimunog tipa i nastaje zbog delovanja antitela na ćelije štitaste žlezde i prekomerne stimulacije rada. Drugi uzroci su postojanje nodozne ili polinodozne strume gde jedan deo tkiva počinje da pojačano produkuje hormone. Slika hipertireoidizma (hipertiroksinemija) se sreće i kod upalnih procesa na štitastoj žlezdi, najčešće virusnog porekla ili u sklopu autoimunih bolesti. Takođe prekomeran unos joda može napraviti hipertireoidizam kao i primena lekova, na prvom mestu Amiodarona, moćnog antiaritmika.

Najčešći simptomi hipertireoidizma su:

• ubrzan srčani rad,
• lako zamaranje,
• prekomreno znojenje,
• podrhtavanje ruku,
• umor ili slabost mišića,
• promene raspoloženja i izražena nervoza,
• učestalo pražnjenje creva
• često poremećaji menstrualnog ciklusa…

Dijagnoza se postavlja na osnovu tegoba pacijenta, kliničkog nalaza kao i određivanja nivoa hormona u krvi (T3, T4, TSH i At na TSH receptor). Ehosonografski pregled nam daje dodatne važne informacije, ponekad se koristi i scintigrafija.

Terapija hipertireoidizma može biti medikamentoza, primenom radioaktivnog joda ili operativnim zahvatom.

Usporen rad štitaste žlezde (hipotireoidizam)

Hipotireoidizam nastaje kao posledica nedovoljne sinteze i sekrecije hormona štitaste žlezde ili njihovog nedovoljnog/neadekvatnog delovanja.

Dva su najčešća uzroka hipotireoidizma:

• Prvi je rezultat prethodne ili još uvek aktivne zapaljenske bolesti štitaste žlezde koja smanjuje mogućnost sinteze i deponovanja tiroidnih hormona. Najčešće u praksi srećemo autoimuni hronični tireoiditis koji se još često naziva Hašimoto tireoiditis.
• Drugi najčešći razlog za nedovoljnu funkciju štitne žlezde su posledice terapije različitih oboljenja štitne žlezde kao i okolnih organa. Operativno odstranjivanje dela ili cele štitaste žlezde kao i primena terapije radioaktivnim jodom su najčešći uzroci. Operacije vrata zbog drugih bolesti (karcinom grkljana na primer) takođe su skopčane sa uklanjanjem štitaste žlezde. Zračna terapija sprovedena u predelu vrata, glave ili gornjeg dela grudnog koša tokom vremena može dovesti do smanjenja rada štitaste žlezde.

Simptomi hipotiroidizma koje najčešće srećemo su:

• umor,
• slabost,
• dobijanje u težini,
• suva, gruba, hladna koža,
• krta kosa koja pojačano opada,
• loše tolerisanje hladnoće,
• grčevi u mišićima,
• zatvor,
• bezvoljnost do depresije,
• poremećaj menstrualnog ciklusa

Retki su pacijenti koji imaju sve simptome, obično se javi po nekoliko njih a mnogi su bez tegoba i tu spadaju osobe sa latentnim hipotireoidizmom.

Opasnost od nelečenog hipotireoidizma podrazumeva porast strume kao i dalje produbljivanje tegoba do razvoja najtežeg oblika bolesti - miksedemske kome.

Dijagnoza bolesti je relativno laka kada se posumnja. Dokazuje se sniženim nivoima T3 i T4 kao i povišenim vrednostima TSH. Ukoliko su povišena antitela na tiroidnu peroksidazu nalaz upućuje na postojanje hroničnog Hashimoto tireoiditisa.

Lečenje hipotireoidizma se sprovodi primenom levotiroksina, sintetskog leka koji je identičan tiroksinu koji luči naš organizam. Doza se podešava prema svakom pacijentu pojedinačno dok se ne postigne gubitak simptoma uz normalizaciju hormonskog statusa.

Hronični limfocitni (Hašimoto) tiroiditis

Hronični limfocitni tireoiditis je najčešći tip upalnog procesa štitaste žlezde, autoimunog je porekla i karakteriše se stvaranjem autoantitela i limfocitnom infiltracijom štitaste žlezde. Prvi put je opisan 1912. godine od strane japanskog patologa Hakira Hashimota.

Hašimoto tiroiditis se najčešće javlja kod mladih i žena srednje životne dobi. Pacijentkinje obično navode osećaj blagog pritiska ili stezanja u predelu vrata kao i osećaj neobjašnjivog zamora. U ranim stadijumima bolesti obično se nalazi čvrsta, režnjevita struma, elastične konzistencije, kao guma za brisanje.

Dijagnoza bolesti se postavlja na osnovu kliničke slike, laboratorijskih ispitivanja i uglavnom ehosonografskog pregleda.

Prirodni tok Hashimoto tireoiditisa ima nekoliko faza:

• U prvoj, fazi izražene zapaljenske aktivnosti, može doći do oslobađanja veće količine tiroidnih hormona i to daje sliku prolaznog hipertireoidizma. Ponekad terapija i nije potrebna, a nekada se uključuje tireosupresivna terapija uz redovno praćenje. U ovoj fazi bolesti je žlezda uglavnom uredne funkcije uz postojanje strume.
• U odmaklim fazama bolesti, dolazi do progresivnog uništavanja plemenitog, zdravog tkiva i njegovom zamenom ožiljnim, fibroznim tkivom. Tada se zapaža i smanjenje funkcije žlezde, što se ogleda prvo u porastu nivoa TSH a potom i padu vrednosti T3 i T4. U dijagnozi bolesti nam značajno pomaže i prisustvno antitela na tiroidnu peroksidazu, dok su At na tireoglobulin nespecifična.
• U fazi subkliničkog hipotireoidizma savetuje se primena selena, danas postoje preparati na bazi mioinozitola i selena koji potpomažu rad štitaste želdze i obnavljaju funkciju.
• U kasnijim fazama bolesti sprovodi se supstitucija sintetskim levotiroksinom pod nadzorom lekara.

Značaj ultrazvučnog pregleda štitne žlezde

Ultrazvučni pregled je bezbolan, precizan i pouzdan u određivanju veličine i strukture tkiva štitaste žlezde. Na osnovu dobijenih mera utvrđujemo veličinu i zapreminu štitaste žlezde, utvrđujemo postojanje nodusa (čvorića) kao i njihovu prirodu, odnosno da li su tkivni ili cistični. Na osnovu veličine i karakteristika nodusa određuje se dalji terapijski pristup, praćenje ili takozvana biopsija tankom iglom. Ultrazvučni pregled nam omogućava vizualizaciju malih nodusa koji su smešteni u dubini tkiva i ne mogu se palpirati. Color Doppler pregled nam daje uvid u cirkulaciju kroz samo tkivo žlezde i na taj način indirektno ukazuje i na funkciju. Od neizmerne je pomoći pri punkciji nodusa, odnosno biopsiji tankom iglom.

Sadržaj na našem sajtu je opšte informativnog karaktera i ne predstavlja zamenu za savet i pregled lekara. Ukoliko planirate primenu informacija dobijenih na našem sajtu potrebno je prethodno posavetovati se sa lekarom.

Cena pregleda